Bulatović Ivan

Spasojević Dušan

Čiplić Svetozar

Đuričić Milutin

Directory of Open Access Journals

Volumen 67, Broj 9 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 771Correspondence to: Svetozar Čiplić, Vlada Republike Srbija, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Bulevar Mihajla Pupina 2,11 000 Beograd, Srbija. Tel.: +381 11 311 24 10. E-mail: kabinet@ljudskaprava.gov.rsA K T U E L N A  T E M A UDC:  342.7::[364.2:61Ljudska prava i medicinaHuman rights and medicineSvetozar Čiplić*, Milutin Djuričić*, Ivan Bulatović*, Dušan Spasojević†Vlada Republike Srbije, *Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, †Ministarstvo odbrane,Beograd, SrbijaKljučne reči:medicina; zdravlje u svetu; ljudska prava;zakonodavstvo; etika, medicinska; organizacijaujedinjenih nacija.Key words:medicine; world health; human rights; jurisprudence;ethics, medical; united nations.UvodU savremenom svetu brojna pitanja posvećuju se shva-tanjima odnosa prema medicini i ostvarivanju čovekovogprava na zdravlje i zdravstvenu zaštitu. Društvene, moralne ipravne norme koje uređuju zdravstvenu delatnost svojim in-strumentalnim karakterom ostvaruju socijalne ciljeve, obez-beđuju nesmetan rad javnih službi i zdravstvenih organiza-cija, kao i pojedinaca u njima. U široj društvenoj zajednici,pa tako i u zdravstvu, suočeni smo sa raznim dilemama i ra-zličitim situacijama koje uslovljavaju različita rešenja. Pos-toji stalna težnja za napretkom, ali se stvaraju i opasnosti odsukoba pojedinačnih interesa sa širim društvenim interesima,što se naročito može ispoljiti u oblasti medicine  koja se te-melji na najvišim naučnim, humanim i tehničkim saznanjimai vrednostima. To se posebno ogleda na polju alternativne –tradicionalne terapije. Otvaraju se brojna pitanja iz oblastiprava i dužnosti, odgovornosti, samovolje, altruizma i sebič-nosti, humanizma i otuđenosti. Ova i druga pitanja zahtevajuda se zajedno sa zdravstvenim radnicima tim pitanjima bavei biolozi, filozofi, teolozi, pravnici, genetičari, humanisti ka-ko bi se pronašlo najbolje rešenje, poštujući pri tome pravo idostojanstvo bolesnika i uvažavajući odgovornost i sposob-nost zdravstvenog radnika.Pravne norme iz oblasti medicine spadaju u najstarije,ali se naročito brzo razvijaju i komplikuju sa napretkom me-dicine i društvenih odnosa u zdravstvu kao i odnosa i odgo-vornosti zdravstvenih službi i zdravstvenog osoblja.Pravo na zdravlje kao osnovno i neotuđivo ljudsko pra-vo zajemčeno je od strane Generalne skupštine Organizacijeujedinjenih nacija (OUN) koja je izrazila svoje opredeljenjekroz mnogobrojne aktivnosti i kroz Univerzalnu deklaracijuo ljudskim pravima (usvojena 10. decembra 1948. godine,posle Drugog svetskog rata u kome su zabeležene masovnepovrede ljudskih prava). Članom 25 pomenute deklaracijepored ostalog  uređeno je: „Svako ima pravo na standard ži-vota koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje njegovo i njegoveporodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu ipotrebe socijalne službe...“ 1. Preambulom pomenute dekla-racije o ljudskim pravima ističe se potreba da zajedničke sta-ndarde koje ona propisuje treba da podstiču svi narodi i svenacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajućiovu deklaraciju stalno na umu, težio ostvarenju ovih prava isloboda.Ljudska prava i medicinska etikaKraj prethodnog, 20. veka, i početak novog milenijumakarakteriše značajan napredak u ostvarivanju i učvršćivanjuosnovnih prava ljudi, ali se to ne može reći i za prava pacije-nata. Ona još nisu potpuno definisana, a njima se malo bave ibrojne novostvorene organizacije (kod nas i u svetu) kojetretiraju raznovrsna prava u oblasti zaštite ljudi.Može se reći da su osnovne vrednosti zaštite ljudskihprava utvrđene kao „prirodna prava“ (tradicionalna ljudskaprava, jer važe za sve ljude, u svim situacijama). Osnoveovih prava sadržane su u pravnoj regulativi svih sistema po-zitivnog prava, tj. imaju značaj da su iznad  „pisanog prava“.Osnovna ljudska prava (čl. 23–81 Ustava Republike, Službe-ni glasnik Republike Srbije, br. 98, od 10. novembra 2006), usvojoj suštini su moralna prava,  tj. prirodna prava čoveka.Njihova zaštita i pravna uređenost pokazuju kvalitet pozitiv-nog pravnog sistema određene države. Ujedno, osnovna ljud-ska prava su i univerzalna prava čoveka, odnosno trebalo bida budu.Brojne su rasprave o odnosima pojedinca i društva, tj.sukobima interesa između njih. Primera radi, upotreba poje-dinca izvan njega samoga ne dolazi u obzir, tj. pojedinac seStrana 772 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 67, Broj 9Čiplić S, et al. Vojnosanit Pregl 2010; 67(9): 771–773.ne može žrtvovati za ostvarivanje društvenih ciljeva. Ovajprincip naročito se jasno sagledava kroz zabranu eksperi-mentisanja ljudskim bićem radi ostvarivanja koristi za drugedruštvene ciljeve što nije moralno opravdano, naročito protivvolje i pristanka tog pojedinca, kako je navedeno u Helsin-škoj deklaraciji iz 1964. godine. Znači, čovek pojedinac jemera svega, tj. sebi cilj i ne može biti sredstvo za postizanjesocijalnih ciljeva.U prethodnom delu teksta pomenuta je Deklaracija opravima čoveka i za neko idealno društvo takva dokumenta(deklaracije, preporuke) bila bi dovoljna za uređenje druš-tvenih odnosa. Nažalost, živimo u vremenu i svetu koji svemanje prihvata moralne standarde, poštovanje etike iznadprava i tehnologije, a ljudi iznad stvari, odnosno duha iznadmaterije.Postoje brojni zakonski propisi 2 koji obavezuju  lekareda prisustvuju izvršenju smrtnih kazni ili raznih vrsta torturenad čovekom sve do uključivanja – isključivanja aparata zaodržavanje života, čak i u situacijama kada život gubi smi-sao. Skoro su nesagledive tehnološke mogućnosti održavanjaživota, što kod lekara stvara nesigurnost u oslobađanju od-govornosti prema umirućem bolesniku, posebno njegovojporodici. Česti su slučajevi produžavanja procesa umiranjaagresivnim medicinskim tretmanima u vremenu sveopšteekonomske i druge krize kada su medicinska sredstva nedo-voljna za sve bolesnike.Za bolesnika, često i njegovu porodicu, lekar u procesulečenja je poput boga. Osim toga često lekarskom samoza-dovoljstvu pomaže i stanovište zastupano u zdravstvenim ud-ruženjima da medicinska etika mora ostati u rukama zdravs-tvenih radnika, oslobođena od svih verskih, političkih ili bilokojih drugih uticaja. Pravo na uvid u medicinsku praksu,smatra se, trebalo bi da imaju isključivo zdravstveni radnici –lekari.Iako nepopularno, mora se postaviti pitanje da li se va-žna društvena oblast, kao što je medicina, može prepustitizdravstvenim radnicima.Osnovna prava na lečenje i prava pacijenataBolesnik je u osetljivom položaju zbog bolesti i u tak-vom psihičkom stanju da se njegov odnos prema zdravstve-nom radniku po pravilu ne zasniva na principu ravnopravno-sti, tj. jednakosti. U principu, bolesnik traži pomoć za svojubolest – stanje, pa u takvom psihičkom stanju može prihvatitiili odbiti određene medicinske zahteve i tretmane. Bolesni-kova prava su ograničena i mnogobrojnim javnim zdravstve-nopravnim normama (liste lekova, pomagala, overene knjiži-ce i sl).Ako su bolesnici maloletni ili su duševni bolesnici, onjima odlučuju roditelji ili staratelji, pa njihova volja nedolazi do izražaja. Slično je stanje kod senilnih osoba,bolesti zavisnosti i slično, odnosno u svim slučajevimakada bolesnik ne može da izrazi svoju volju za lečenjem,pa se pravnim normama nastoji da se ostvare pretpostavkeza lečenje i takvih bolesnika (po ugledu na skandinavskezemlje i Srbija je uvela ombudsmana u zaštiti prava bole-snika).Svakako da je nužno vršiti naučna istraživanja i na lju-dima, uključujući i zdrave dobrovoljce, a ne samo bolesnike,što u sebi nosi posebne etičke dileme i probleme. Neophodnoje kontrolisati inovacije u tretmanu ili dijagnostici pri klinič-kom radu, što se čini preko etičkih komiteta kao stručnih telakoja razmatraju postupke i protokole za naučnoistraživačkirad. U suštini, sve zakonodavne inicijative koje pokušavajuda zaštite prava bolesnika pravnim normama i omogućezdravstvenom radniku adekvatno postupanje, svode se napovećanje i naglašavanje humanog pristupa lečenju.Treba, međutim,  naglasiti da nijedan etički kodeks nepriznaje izričito pravo bolesne osobe. Hipokratova zakletvaodnosi se na pravo lekara da se služi sopstvenom odlukom iliprocenom da bi služio bolesniku, a ne da ne bi kršio njegovaprava. Praktično, lekar razmatra posledice, a ne prava boles-nika jer to je  pravno individualisano, tj. postavljeno prag-matično, a svodi se na praktičnu vrednost i korist za život,što država uređuje propisima.Nasuprot predhodnom svatanju ističemo utilitarizamkao filozofsko učenje, što podrazumeva da sve što je korisnoza čoveka istovremeno je i moralno, a to znači da se vodi ra-čuna o dobrobiti za najveći broj ljudi, pa, shodno tome,zdravstvena politika treba da se odvija u tom cilju.Treće stanovište svodi se na etiku prava i obaveza ute-meljenih na ljudskim pravima što podrazumeva odnos uza-jamnih prava sa jedne i nosioca obaveza sa druge strane.Praktično, pravo na zdravstvenu zaštitu podrazumeva obave-zu državnih organa da obezbede i sprovedu zaštitu zdravljastanovništva.Zdravlje i ljudska pravaZdravlje i ljudska prava tesno su povezani. Njihove do-dirne tačke odnose se na nasilje, mučenje, ropstvo, diskrimi-naciju, uslove stanovanja i dr. 3. Obaveze poštovanja ljud-skog prava propisane su Univerzalnom deklaracijom o ljud-skim pravima (ICESCR), koju je usvojilo 1948. godine 48zemalja, a danas prihvatila 191 država i koja je postala me-đunarodno običajno pravo, kao i Međunarodnim paktom ograđanskim i političkim pravima (ICCPR).Kriterijumi na osnovu kojih se vrednuje ostvarivanjeprava na zdravlje ljudi  mogli bi se klasifikovati u četiri gru-pe i to:1. Dostupnost kao kriterijum uključuje efikasnu infra-strukturu i usluge javnog zdravlja kao i dostupnu  kvalitetnuzdravstvenu zaštitu.2. Pristupačnost podrazumeva nediskriminaciju, fizič-ku pristupačnost, pristupačne cene i informacije.3. Prihvatljivost podrazumeva poštovanje načela le-karske etike, osetljivosti za različita životna doba i zdravs-tvene institucije, u cilju poboljšanja zdravlja i zdravstvenogstanja svih korisnika.4. Kvalitet podrazumeva kompletnu zdravstvenu in-frastrukturu, koja bi trebalo da bude naučno i medicinskikvalitetna.Pomenuta i druga prava utvrđena su međunarodnimpravom država koje su ta akta prihvatile i obavezale se daobezbede uslove za ostvarivanje tih prava. Vladine komisije,Volumen 67, Broj 9 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 773Čiplić S, et al. Vojnosanit Pregl 2010; 67(9): 771–773.ombudsmani i nevladine organizacije treba da nadgledaju is-punjavanje državnih obaveza u ostvarivanju prava na zdrav-lje. Naravno, države mogu u slučaju potrebe (npr. zbog epi-demije) uvesti i neke restriktivne mere zbog opšteg dobra –značaja, kao što je ograničenje kretanja stanovništva i sl.Zdravlje stanovništva mora se sagledavati kao pojamkoji obuhvata široke potrebe društva, s jedne strane, i stanjepojedinaca, s druge strane. U preambuli Statuta Svetskezdravstvene organizacije, zdravlje se definiše kao „stanjepotpunog fizičkog, psihičkog i društvenog blagostanja, a nesamo odsustvo bolesti“. Navedena definicija upućuje na pot-rebu razvijanja svesti kod građana o širokom obimu pojmazdravlja, koji prevazilazi odsustvo bolesti: razvijati samo-svest kod ljudi u vezi sa ljudskim pravom na zdravlje, pojamzdravlja tretirati kao osnovnu ljudsku i društvenu potrebu,povezivati zdravlje sa osnovnim ljudskim pravima.Smatramo da je potrebno da navedemo hronologiju po-sebnih prava na zdravlje iz međunarodnih dokumenata oljudskim pravima 4:1946  – osnivanje Svetske zdravstvene organizacije,1966 – usvajanje Međunarodnog pakta ekonomskih, so-cijalnih i kulturnih prava,1975 – Deklaracija o potrebi naučnog i tehnološkog na-pretka u interesu mira za dobrobit čovečanstva,1975 –  Deklaracija o pravima osoba sa posebnim pot-rebama,1978 –  Deklaracija iz Alma Ate,1991 –  Načela za zaštitu mentalno bolesnih osoba i po-boljšanje zaštite mentalnog zdravlja,1991 –  Načela UN o starim osobama,1992 –  Konferencija UN o okolini i razvoju (UNCED),1993 –  Deklaracija o ukidanju nasilja nad ženama,1994 –  Međunarodna konferencija o stanovništvu i ra-zvoju (ICPD),1995 –  Četvrta svetska konferencija o ženama(FWCW),1997 –  Opšta deklaracija o ljudskom genomu i ljud-skim pravima,1998 – Deklaracija o pravima i odgovornostima pojedi-načnih grupa i društvenih tela u promovisanju i zaštiti opšte-priznatih ljudskih prava i osnovnih sloboda,1998 –  Smernice o premeštaju lica u državi,2002 –  Svetski sastanak na vrhu o održivom razvoju,2002 –  imenovanje posebnog izvestioca o pravu nazdravlje.Hronologija međunarodnopravnih dokumenata koja seodnose na zaštitu zdravlja kao osnovnog ljudskog prava uka-zuje na potrebu međunarodne zajednice da po završetkuDrugog svetskog rata, kada su zabeležene višemilionske žrt-ve i stradanja izazvana nasiljem, obezbedi postradalom sta-novništvu zaštitu prava i sloboda.Srbija je prihvatila sva međunarodnopravna dokumentakoja regulišu zaštitu osnovnih prava građana. Ipak, posleoružanih sukoba na području bivše SFRJ usledio je ogromandolazak izbeglica i „raseljenih lica“ koja su tražila zaštitu odrata, pa je pravo na život postalo ključna reč za pravo nazdravlje. U takim uslovima teško je bilo obezbediti pravo nabezbedan život, a time i pravo na zdravlje. Svakako, u tak-vim prilikama ljudska prava su višestruko ugrožena i po to-me ćemo, pored ostalog, pamtiti kraj prošlog milenijuma, alivećini ljudi ostaće u sećanju i pozitivni primeri i nadčovečninapori zdravstvenih radnika da pruže nužnu medicinsku po-moć i negu bolesnima i postradalima, bez obzira na nacio-nalne i druge razlike.ZaključakPravo na zdravlje kao osnovno ljudsko pravo predstav-lja složen skup raznih pitanja iz oblasti života. Zaštitu pravana zdravlje regulišu međunarodnopravna dokumenta kojaobuhvataju zaštitu prava i slobodu ljudi. Najveći broj zema-lja članica OUN prihvatile su pravnu regulativu tih dokume-nata, pa se izvodi zaključak da ukoliko se narušava nekopravo građana, onda to povlači za sobom široku lepezu naru-šavanja svih prava.Širom analizom napred navedenih međunarodnih prav-nih dokumenata vidi se da su zdravlje i ljudsko blagostanjesinonimi, tj. podrazumevaju zadovoljenje svih ljudskih pot-reba, pa država mora činiti sve da obezbedi zajemčena pravakroz stalno praćenje i stvaranje uslova za potpuno ostvarenjetog prava. Naša država je potpisnik svih pomenutih međuna-rodnih akata, pa shodno čl. 16 Ustava Republike Srbije ovipropisi čine „sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije ineposredno se primenjuju“.LITERATURA1.  Symoniders J, Volodin V. A Guide to Human Rights, Institu-tions, Standards, Procedures. Paris: UNESCO; 2001.2.  Hanski R, Suksi M. An Introduction to the Internationalprotection of human rights abo.  Finland: Institute forHuman Rights. Abo Academy University; 1999. p. 12–31.3.  Eide A, Krause C, Rosas A. Economic, Social and Cultural Rights:A Textbook. 2nd ed. Haag: Kluwer Law; 2001. p. 32–48.4.  Maddex RL. International Encyclopedia of Human Rights:Freedoms, Abuses, and Remedies. Washington, DC: CQPress; 2000.Primljen 20. VII 2010.Prihvaćen 2. VIII 2010.

Human rights and medicine

Abstract

Similar works

Full text

Available Versions

Directory of Open Access Journals