Slepogluvoća je kombinacija oštećenja vida i oštećenja sluha koja dovodi do
teškoća u domenima komunikacije, mobilnosti i svakodnevnog funkcionisanja. Potpuno
ili delimično ograničava osobu u aktivnostima i učešću u tolikoj meri da društvo treba da
joj obezbedi posebne usluge, izmene u okruženju i asistivne tehnologije. Slepogluve
osobe pripadaju izuzetno heterogenoj grupi osoba sa invaliditetom. Deca, mladi i odrasli
se razlikuju prema vrsti, stepenu i vremenu nastanka oštećenja vida i oštećenja sluha,
fizičkim i zdravstvenim problemima, kognitivnom funkcionisanju, oblicima
komunikacije koje koriste, postojanju dodatnih smetnji u razvoju. Pristupi i intervencije
u obrazovanju i rehabilitaciji slepogluvih osoba su proistekli iz područja koja čine
obrazovanje i rehabilitacija osoba sa oštećenjem vida i obrazovanje i rehabilitacija osoba
sa oštećenjem sluha. Međutim, slepogluve osobe zahtevaju podršku i sistem usluga koje
se značajno razlikuju od onih namenjenih isključivo osobama sa oštećenjem vida ili
osobama sa oštećenjem sluha. U cilju razvijanja i održavanja komunikacije slepogluvih
osoba kreiran je širok spektar podrške, alternativnih komunikacionih sistema i tehnika i
razvijen znatan broj oblika komunikacije. Oblici komunikacije koje slepogluve osobe
mogu da koriste su: govor, znakovni jezik, locirani znakovni jezik, vođeni znakovni jezik,
prstna azbuka/abeceda, ručna azbuka/abeceda, taktilni znakovni jezik, Lormova
abeceda, pisanje na dlanu, Tadoma metod, pisani govor, uvećana štampa, Brajevo pismo.
Cilj rada je opisati oblike komunikacije koje mogu da razviju i koriste slepogluve
osobe
