Evropski udeo u globalnoj akvakulturi je bio samo 4.5 % u 2008; ipak, Evropa je vodeći region za proizvodnju vrsta kao što su losos, pastrmka, brancin, orada, riba list i dagnje. Između 2000. i 2009. godine, obim proizvodnje Evropske akvakulture je porastao za 20,8 %, sa 2 056 000 tone na 2 484 000 tone, dok se proizvodna vrednost skoro udvostručila, sa 4 638 miliona američkih dolara na 8 799 miliona američkih dolara. Ovaj se porast najviše može pripisati porastu akvakulture morskih riba, dok je proizvodnja slatkovodnih riba opadala. Takođe, došlo je do znatne promene u trendovima proizvodnje po regijama. Dok proizvodnja u akvakulturi stagnira u zemljama Evropske Unije, postoji porast u proizvodnji u severnim, istočnim i južnim Evropskim zemljama koje nisu članice Evropske Unije, naročito u Norveškoj, Turskoj i Rusiji. Oko 75% Evropske proizvodnje u akvakulturi potiče iz morskih sredina, gde su najčešće proizvedene vrste losos, brancin i orada. Sistemi i tehnologije gajenja takođe pokazuju veliku raznolikost u Evropi i uključuju ekstenzivno gajenje u jezerima, lagunama i priobalnim oblastima; poluintenzivno gajenje u jezerima i lagunama; intenzivno gajenje u protočnim sistemima, recirkulacionim sistemima i morskim kavezima, u zaklonjenim i izloženijim zonama. Školjke se tradicionalno gaje na dnu ili na stubovima i splavovima. Obalska i marikultura otvorenog mora predstavljaju rastući udeo u ukupnoj proizvodnji.
Povećano takmičenje za resursima sa drugim privrednim aktivnostima (urbanizacija, poljoprivreda, industrija, turizam, zaštita životne sredine, itd.) je verovatno glavni izazov za dalji razvoj Evropske akvakulture. Takođe, pristup pogodnim lokacijama za proizvodnju u akvakulturi je jedno od najbitnijih pitanja. Zakonodavstvo takođe predstavlja prepreku za razvoj Evropske akvakulture. Akvakultura je najviše kontrolisan sektor za proizvodnju hrane u Evropi. Što se samih usluga tiče, glavni izazovi su sledeći: Ograničen pristup početnom kapitalu i/ili zajmovima za inovacije, naročito u centralnim i istočnim Evropskim zemljama; dostupnost specijalnih usluga koje zahteva moderna industrija; dostupnost dozvoljenih veterinarsko medicinskih proizvoda. Zamena ribljeg brašna i ribljeg ulja, fazno hranjenje i druge inovacije doprinose održivosti resursa koji se koriste u proizvodnji hrane; ipak, trenutna zabrana za hraniva u Evropskoj Uniji za prerađenje životinske proteine takodje predstavlja veliku prepreku za uvođenje više održivih sistema ishrane. Glavni problemi koji se tiču interakcije akvakulture i životne sredine su: stroge uredbe, kvalitet vode za vodosnabdevanje, uticaj klimatskih promena (ekstremni vremenski uslovi, poplave, itd.); uticaj životne sredine na akvakulturu (korišćenje terapeutskih sredstava i lekova, nedostatak hranljivih materija, bekstvo); EIA (Environment Impact Assessment, Procena uticaja na životnu sredinu); korišćnje egzotičnih vrsta; konflikti sa drugim korisnicima istih resursa; negativan stav javnosti. Zajedno sa proizvodnjom u akvakulturi koja stagnira, Evropsko tržište veoma zavisi od uvoza. Evropska unija je najveći svetski uvoznik morske hrane (više od 65% konzumirane morske hrane je uvezeno). Proizvođači iz Evropske Unije ne mogu da se takmiče sa jevtinim uvezenim morskim proizvodima iz drugih zemalja gde je zakon mnogo manje strog nego u Evropskoj Uniji.
Eksterni faktori koji utiču na akvakulturu mogu se sažeti na osnovu sledećeg: faktori životne sredine (npr. Klimatske promene, zagađenje vode); variranje uloga (npr. kapital, riblje brašno i ulje, energija, radna snaga); regulativa (zakonodavni okvir); trgovina (promene u politici i cenama); finansijski faktori (ulaganja, kamatna/devizna stopa, oporezivanje, osiguranje); faktori konkurencije (nove vrste, proizvodi, proizvođači); ekonomska kriza (promene kupovne moći potrošača).
Buduće mogućnosti i način napretka i razvoja akvakulture u Evropi mogu se ukratko sumirati na sledeći način: (1) odgovorno korišćenje resursa i zaštita životne sredine će ostati glavni izazovi (izdavanje dozvole, EIA); (2) Pravni okvir treba da bude pojednostavljen i konsolidovan. Ovom sektoru je potreban iznivelisan teren; (3) Postoji potreba za posebnim prikupljanjem podataka za proizvode u akvakulturi i ribarstvu radi podržavanja regulative; (4) Interesne strane treba da procene posledice globalnih klimatskih promena i moguće scenarije; (5) Uspeh modernog, profesionalnog sektora akvakulture zavisi od dostupnosti usluga visokog kvaliteta; (6) Nove tehnologije za akvakulturu pružaju mogućnost razvoja; (7) Eliminacija negativnog javnog stava potrošača i zakonodavaca; (8) Razvoj “ekološke etikete” koja će garantovati praktikovanje akvakulture u Evropi na nacin koji štiti životnu sredinu; (9) Bolja komunikacija kako u okviru lanca vrednosti, tako i sa potrošačima
