6,240 research outputs found

    The Society of Serbian Letters and Matica srpska

    Get PDF
    Рад прати односе Матице српске и Друштва српске словесности од оснивања Друштва 1841, па до његовог гашења 1864. У раду су разматране малобројне непосредне везе ове две носеће установе наци-оналне просвете и културе, као и основне сличности и разлике међу њима. У раду је настојано да се, барем делимично, одговори на питање због чега односи између ове две институције, упркос многобројним сродним делатностима, никада нису били нарочито развијени и разгранати.This paper follows the relations between Matica srpska and the Society of Serbian Letters, since the Society’s establishment in 1841, up to its closing in 1864. It devotes special attention to the endeavor of Matica towards growing into an Academy of sciences, precisely at the time when the Society of Serbian Letters was being founded in Serbia, which led to these two institutions having almost identical goals at a certain point. However, due to various circumstances which have been thoroughly described in this paper, in the mentioned period, Matica srpska took the role of the cultural institution of the whole nation, whereas the Society of Serbian Letters established itself in the role of an academy of sciences, which has initially been the main goal of both organizations. The paper shows key similarities in the work of Matica srpska and the Society of Serbian Letters, as well as their common relations. It has been concluded that the continuity of these relations was maintained in the best way possible. Having in mind the similarities of the two institutions both representing Serbian national culture, it would be natural to expect that the relations between them were far more intense and developed than they truly were. Historical and political circumstances, andmostly the period of presure during Bach’s absolutism in Pest, under which Matica srpska had to function, didn’t allow these relations to further institute and deepen. However, a general conclusion is that, despite all similarities and differences, the activity of Matica srpska and the Society of Serbian Letters were mostly not doubled. Those activities were rather complementary than paralel, and such relation between Matica and the latter Society of Serbian Letters and Academy of Sciences, was preserved in the times to come, which proved to be more favorable for the development of their activities, as well as their mutual relations.Научни скупови; 168Одељење језика и књижевности; књ. 29Naučni skupovi = Scientific Meeting

    Serbian Autobiographical Studies \u2013 A Survey

    Get PDF
    A survey of Serbian autobiographical studie

    Stojan Novaković and Matica srpska

    Get PDF
    – Стојан Новаковић је са Матицом српском био повезан више од пола столећа, значи од почетка до краја свога бављења књижевношћу и науком. Први рад послао је 1861, а из те године је и његово прво сачувано писмо упућено неком од Матичиних руководи лаца и сарадника. Последњи текст објављен му је у Летопису 1893, а последње сачувано писмо датирано је 24. фебруара 1914. године. Имао је непуних деветнаест година када је успоставио везе са најстаријом српском културном установом и одржавао их је до пред крај живота – био је, између осталог, почасни члан Матице српске. Међутим, објавио је само деветнаест текстова у часописима које је она издавала – дванаест у Летопису, шест у Матици – што изгледа мало ако имамо у виду да Новаковићева библиографија броји скоро четири стоти не наслова, међу којима је и неколико књига. Важно је, међутим, нагласити да је Новаковић врло интензивно сарађивао са Матицом српском 60-их и почетком 70-их година 19. века, у време деловања Уједињене омладине српске, основане 1866. по узору на Младу италију. Но ваковић је тада у Београду уређивао часопис Вила и тесно сарађивао са Антонијем Хаџићем, уредником Матице која је излазила у Новом Саду. Поред тога, водили су рачуна о дистрибу цији других публикација Уједињене омладине. Сарадња Новаковића са Матицом српском се смањеним интензитетом наставила и у наредним деценијама, као и преписка са Антонијем Хаџићем који је од 1896. до 1911. био председник ове установе, а од 1892. и почасни члан Срп ске краљевске академије.Stojan Novaković was being connected with Matica Srpska for more than half a century, which means for the beginning of his literary and scholarly work. He sent his first work in 1861, and his first preserved letter to one of Matica’s managers or associates is from that same year. His last work was published in Letopis in 1893, and the last preserved letter was dated February 24th, 1914. He was not even 19 years old when he established relations with the oldest Serbian cultural institution and maintained them until shortly before he died – he was, among other things, an honorary member of Matica Srpska. However, he published only 19 works in publication Matica Srpska was publishing – twelve in Letopis, six in Matica – which seems little, having in mind Novaković’s bibliography which has more than 400 titles, among which there are several books. It is important, however, to emphasize that Novaković cooperated with Matica Srpska very intensively in the 1860s and in the beginning of the 1870s, at the time when the United Serb Youth, founded in 1866 and modeled after the Young Italy, was active. At that time, Novaković was in Belgrade and was editor of publication Fairy, having close cooperation with Antonije Hadžić, editor of Matica which was being published in Novi Sad. They were also taking care of distribution of other United Serb Youth’s publication. Novaković’s cooperation with Matica Srpska continued with lower intensity over the next several decades, as well as his correspondence with Antonije Hadžić who was the president of Matica Srpska from 1896 till 1911, and from 1892 also an honorary member of the Royal Serbian AcademyНаучни скупови / Српска академија наука и уметности ; књ. 172. Председништво ; књ. 1

    Studio portrait of Tona Hadžić

    Get PDF
    Full-length shot of a man sitting in a chair. He is wearing a dark suit. A painted canvas backdrop is depicting a flower arrangement.Antonije-Tona Hadžić (1833–1917) was a writer, lawyer and secretary, who later became president of the Matica Srpska and director of the Serbian National Theatre in Novi Sad (1868–1879 and after 1892). The photograph was a gift to Ms. Šapčanin

    Studio portrait of Tona Hadžić

    Get PDF
    Half-length shot of a man in three-quarter profile. He is dressed in a formal suit, sitting on a padded armchair.Antonije-Tona Hadžić (1833–1917) was a writer, lawyer, secretary and later president of the Matica Srpska and director of the Serbian National Theatre in Novi Sad (1868–1879, and again after 1892). The photograph was a gift to Ms. Nikolić. On another identical photograph a hand-written inscription reads 1903

    Budapest and Thessaloniki as Slavic Cities (1800-1914): Urban Infrastructures, National Organizations and Ethnic Territories

    No full text
    Nationalism depends on the spread of urbanization and, as Karl Deutsch noted, improved communication networks. This means that nationalist organizations tended to appear in cities, even cities dominated by another ethnic group. Budapest, a German-Hungarian town, hosted several Slavic national organizations, including the Serbian Tekelianum and the Matica Srpska. Slovaks furthermore tried to found the Pan-Slavic Matica Slovanskqch Narodov v Uhersku. Thessaloniki, a Jewish-Turkish-Greek town, hosted several Slavic Revolutionary organizations, notably IMRO, the Revolutionary Brotherhood and the so-called "Boatmen", an anarchist terrorist organization. This Slavic agitation ultimately derived from educational institutions: the University of Buda and the Exarchate Boys' Gymnasium in Thessaloniki. The non-Slavic urban environment, however, led these early nationalist movements to emphasize inter-ethnic cooperation. Elsewhere in Eastern Europe, patriots sought to claim multi-ethnic cities for their own group, but Slavic nationalists in Budapest and Thessaloniki emphasized multiethnic themes which are often-overlooked within Balkan and East-European nationalism

    The gallery of the Matica Srpska the image of cultural identity throught the presentation of artistic works

    Get PDF
    Галерија Матице српске основана је под окриљем Матице српске, најстарије књижевне, културне и научне институције код Срба, те се не може посматрати одвојено од друштвених и политичких прилика у којима је она деловала и у којима се налазио целокупан српски народ од почетка XIX века до данашњих дана. Музеј Матице српске основан је 1847. године на предлог Теодора Павловића, тадашњег секретара Матице српске а подстакнут даром од 11 породичних портрета Саве Текелије, првог великог добротвора и почасног председника Матице српске. Замишљен као место прикупљања и чувања артефаката значајних за историју и културу српског народа, Музеј је у првим деценијама свог постојања настајао постепено и лагано. Заснован углавном на поклонима знаменитих Срба, зависио је од њиховог интересовања, могућности и укуса, те није имао јасно дефинисан карактер нити одређен правац будућег попуњавања. Пресељењем Матице српске у Нови Сад, пресељена је и до тада прикупљена збирка и започето њено увећавање. На прелазу векова збирка музеја бројала је стотинак предмета а тај број нагло је почео да се увећава након отварања Музеја за јавност 1933. године. Те године започиње професионализација делатности музеја која је поред сталне поставке, обухватала вођење документације о постојећим делима и приређивање изложби...The Gallery of the Matica srpska was founded under the auspices of the Matica srpska, the oldest literary, cultural and scholarly institution among the Serbs. It cannot be considered thus as something outside of the societal and political situations in which it operated and in which the entire Serbian nation found itself from the beginning of the 19th century until today. The Museum of the Matica srpska was founded in 1847 by a proposal of Teodor Pavlović, secretary general of the Matica srpska at the time, and it was supported by the gift of 11 family portraits of Sava Tekelija, the first great patron and honorary president of the institution. Conceived as a place to gather and preserve artifacts of significance for the history and culture of the Serbian nation, in the early decades of its existence the Museum developed gradually and slowly. Founded mostly on gifts from prominent Serbs, it depended on their interests, situations and tastes, and therefore it did not have a clearly defined character or a definite direction for its forthcoming development. When the Matica srpska was moved to Novi Sad, the gathered collection was also moved and work began on expanding it. At the turn of the century, the Museum held about a hundred works of art, but that number began to increase radically after it opened to the public in 1933. That year, the activities of the Museum were professionalized, and it began to keep careful documentation about the existing pieces and to hold exhibitions in addition to the permanent one..

    Time Tiiime Tiiiiiime: Considering the Problem of Musical Time on the Example of Vlastimir Trajković’s Poetics and Thomas Clifton’s Aesthetics

    Get PDF
    In this paper, approach to the phenomenon of musical time within Vlastimir Trajković’s poetics and phenomenological aesthetics of music by Thomas Clifton was comparatively considered, inspired by the composition "Arion. Le nuove musiche per chitarra ed archi" (1979), by Serbian composer Vlastimir Trajković. In it, the author is using some elements of minimalism, making the effect of “retained” time and thus encouraging the listener to question the flow of musical time. On the other hand, the same idea of extending that specific „now“ in the process of listening to music is found in the aesthetical writings of Thomas Clifton. For this theoretician, an implicit feature of time is that it combines all three modes – past, present and future – concomitantly, thus making them intertwined in the process of listening. Repetition has a specific role in this process, and the idea of repeating musical information the way Trajković does seems to underline that specific characteristic of musical time and the process of listening. Starting with the assumption that what Trajković shows through his music is similar to what Clifton states in his aesthetical writings, problem of musical time was analyzed having in mind one poetical and one aesthetical approach, with accent on the significance of chosen stylistic solutions.The first version of this paper was produced within the course Aesthetics, Poetics, Stylistics of Contemporary Music 1, as part of doctoral studies in Musicology at the Faculty of Musical Art in Belgrade, under the mentorship of Professor Mirjana Veselinović Hofman, PhD

    Политика, православље и уметност: српско-руске културне везе у XVIII веку

    Get PDF
    The complicated political and cultural position of the Serbs who migrated to the Habsburg Monarchy in the early eighteenth century caused the rise of popularity of Russian rulers, who were recognized as protectors of the Orthodox against religious persecution. Political ties were accompanied by a strong Russification of Serbian culture, which was carried out through the mass procurement of Russian liturgical books and the arrival of many Russian teachers to Serbian schools. Ukrainian painters who came to the Metropolitanate of Karlovci brought new forms of baroque religious painting and introduced changes in the structure of the iconostasis. The cult of the Romanov dynasty among Orthodox Serbs in Hungary was amplified by their numerous portraits and engravings.Сложене политичке и културне позиције Срба који су се населили у Хабзбуршкој монархији током раног XVIII века узроковале су пораст популарности руских владара, који су били препознати као заштитници православља против верског омаловажавања. Политичке везе су пропраћене јаком русификацијом српске културе, која је спроведена кроз масовне набавке руских литургијских књига и долазак многобројних руских учитеља у српске школе. Украјински сликари који су дошли у Карловачку митрополију, донели су нове форме барокног сакралног сликарства и увели су промене у структури иконостаса. Култ династије Романов међу православним Србима у Мађарској појачан је њиховим бројним портретима и гравирама.Од времена Петра Великог и Великог турског рата (1683–1699) српско-руски односи све више добијају политички карактер. Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић, предводник Срба избеглих 1690. из Отоманског царства, одржава преписку с руским владарима тражећи заштиту од римокатолика. Руски владари наступају као заштитници православних на Балкану, тежећи ка остварењу својих политичких интереса. Такви односи су задржани и у другој половини XVIII века, за време владавине Катарине II, којој су се Срби обратили 1770. с молбом да их заштити од османске власти, што је она и учинила приликом склапања мировног уговора у Кучук-Кајнарџију 1774. Русификацији српске културе у првој половини XVIII века највише су доприносили путујући трговци, називани „Московима”, који су широм Угарске продавали књиге штампане у Русији. Место издања је за православне Србе означавало потврду верске исправности, па је такав начин набавке религиозне литературе опстао све до терезијанских реформи седамдесетих година XVIII века. Током двадесетих година XVIII века, на позив карловачких митрополита, долазе руски и украјински учитељи, који преносе концепте тамошњег школског система у Карловачку митрополију. Српски студенти одлазе на студије на Кијевску духовну академију, одакле пристижу богословски, али и уметнички утицаји. Појединци који одлазе у Русију успевају да направе велике каријере, попут Саве Владиславића, Петра Смелића или Теодора Јанковића Миријевског. На барокизацију српске уметности велики утицај су имали руски сликари који су од двадесетих година XVIII века почели да се појављују у Карловачкој митрополији, посебно Јов Василијевич, Василије Романович и Григорије Герасимов. Такође, уочена је и специфичност утицаја украјинске уметности на српску, превасходно оне настале у Кијево-печерској лаври. Мења се архитектоника иконостаса, који све више расте у висину, а иконографске и тематске новине постепено проналазе место у репертоару српског религиозног сликарства. Тај развијени тип иконостаса остаје доминантан све до друге половине XIX века. Истовремено, под покровитељством руских царева Лавра започиње с деликатном културном трансмисијом идеологије Романових ка народима југоисточне Европе. Поред других дарова, српски монаси су из Русије доносили и слике руских владара. Најчешће су то били графички листови рађени за потребе илустровања књига, док се у појединим случајевима радило о самосталним уљаним портретима великог формата. То није био чест случај, јер су граничне и царинске контроле биле ригорозне, а поседовање таквих слика могло је да изазове сумњу аустријских власти. Православни Срби су гајили велико поштовање према руској владарској династији, кришом набављали и чували њихове портрете, помињали их на литургији, чиме су у очима власти доводили у питање своју лојалност према Хабзбурговцима
    corecore