817 research outputs found

    Glasbeni stiki med dvoroma poljskega kralja in notranjeavstrijskih nadvojvod ter širjenje musicae modernae po srednji in srednje-vzhodni Evropi

    Get PDF
    The marriages of the King of Poland Sigismund III Vasa with Anne (1592) and subsequently her sister Constance (1605), who were descendants of the dynasty of Archdukes of Inner Austria, had many cultural consequences. The article recalls some facts on the migrations of musicians and musical repertories in both directions between Cracow (also Warsaw) and Graz at the end of the sixteenth century and during the first two decades of the seventeenth century.Poroki poljskega kralja Sigismunda III. Vase z Ano (1592) in pozneje Constanzo (1605), članicama dinastije notranjeavstrijskih nadvojvod, sta imeli veliko kulturnih posledic. Razprava povzema podatke o obojesmernih migracijah glasbenikov in glasbenega repertoarja med Krakovom (tudi Varšavo) in Gradcem konec 16. in v prvih dveh desetletjih 17. stoletja

    Empire Brass, May 3, 1986

    Full text link
    This is the concert program of the Empire Brass performance on Saturday, May 3, 1986 at 8:00 p.m., at Marsh Chapel, 735 Commonwealth Avenue. Works performed were Dances from "Terpsichord" by Michael Praetorius, O Magnum Mysterium by Tomás Luis de Victoria, Le Renvoye by Pierre de la Rue, Agnus Dei by Antoine Brumel, "Re la re" by Christopher Tye, "Cyre" by C. Tye, "Saye so" by C. Tye, "Ridean già per le piagg' herbette e fiori" by Luca Marenzio, "Mentre vaga Angioletta ogn'anima" by Claudio Monteverdi, and Canzoni all Francese by Adriano Banchieri. Digitization for Boston University Concert Programs was supported by the Boston University Humanities Library Endowed Fund

    Gesualdo\u27s Late Madrigal Style: Renaissance or Baroque?

    Get PDF
    Carlo Gesualdo Prince of Venosa’s sixth and final book of Italian madrigals has puzzled scholars since its resurgence in the early twentieth century. Written during a transition between the Renaissance and Baroque periods, Gesualdo’s late madrigals present a musical style that seems to deny any attempt at precise classification with a stylistic movement. So where does Gesualdo’s astonishing style fit within its historical context? And what about his music has drawn the attention of so many scholars? By analyzing representative madrigals of the Mannerist style, a stylistic movement of the Late Renaissance, and the emerging Baroque style, one can understand the general attributes of the musical context in which Gesualdo lived. After identifying the defining characteristics of Gesualdo’s late madrigals, a comparison of Gesualdo’s style and the styles of other madrigalists of his time reveals both the conventional and radical elements of his music. Through this method, one finds that Gesualdo’s compositional style is derivative of the Mannerist movement but pushes the limits of this movement to new extremes, creating a style that would not be heard again for nearly three centuries

    Melische Dichtung und Vokalfarbenmusik im Madrigal

    Get PDF

    The Chansonniers of Nicholas Du Chemin (1549-1551): A Digital Forum for Renaissance Music Books

    Get PDF
    The digital environment offers much that might advance the study, teaching, and performance of early music. Focusing on a neglected but important repertory of chansons from mid-sixteenth-century Paris, this unique project will put old books before a diverse audience of modern scholars and musicians in ways that will prompt renewed understanding of these cultural artifacts and their meanings. Our work will advance scholarship and serious study of Renaissance music in several related ways, offering a searchable image archive, an innovative electronic display for music books, commentaries and examples, and tools for research, transcription and collaboration

    Од бола до задовољства: тропирање елегије у ренесансном италијанском мадригалу

    Get PDF
    In the Renaissance period, melancholia emerged as a dramatic cultural phenomenon among the intellectual and artistic elites, with a locus in elegy it gave form to the Renaissance poetics of loss, pain and shedding of tears, expressing essentially the fantasy about death as a prerequisite for revival. The possibilities of confronting the threats of death were being found in its very nature whose inherent ambiguity was determined by the principles of Thanatos and Eros. The creative act of the troping of elegy proved to be an effective literary and musical strategy for the transcendence of death including the procedures of homeopathization, pastoralization, heroization and erotization of elegy. The elegiac tropic transcendence of death found its most complex expression in the madrigal which in turn added to its basic polyphonic procedure the opposing stylistic elements of the pastoral genres (canzonettas and villanellas) or heroic solo or choral recitations and it consequently acquired a hybrid form in the last decades of the 16th century, and thereby proved to be a cultural trope itself. The aim of this article is to examine the musical implications of the tropic strategies of facing death within Francesco Petrarch’s, Torquato Tasso’s, and Battista Gurini’s poetic models of the art of loving death, using the remarkable examples of the Italian madrigal practice of the late Renaissance.Велики повратак меланхолије у ренесансном хуманизму био је означен ревизијом медицинског Галеновог и филозофског Аристотеловог дискурса о меланхолији, која је, последично, поред људског и природног, укључила такође небески или божански узрок афликције епохе. Скок меланхолије из медицинског стања у дискурзивну праксу покренуо је фирентински неоплатонички филозоф, лекар и композитор, Марсилио Фићино, продубљујући га перспективом о љубави. Међуоднос љубави и меланхолије био је укорењен у танатолошкој идеји сепарације, одсуства и губитка, која, као важан, осветљава однос меланхолије према еросу у смислу копуле која оно што је одсутно држи у присутности и оно што је изгубљено претвара у недостижан објект носталгичне жеље и жудње. За ренесансну културу, објекти меланхоличног ероса били су антика, идеализована фигура декорпореалне жене или пак исконско јединство с Богом. У погребној, контемплативној или љубавној евокацији сатурнијанског темперамента ерос је тај који поставља такође захтев за превазилажењем губитка, за односом са трансцендентним, а чији је праг управо танатос. Афирмација мушког субјекта меланхоличног ероса била је постигнута позакоњењем изражавања његове меланхолије у формама културалне продукције и уметничке репрезентације. Елегија, као рефлексивна, меланхолична песма повезана с идејама смрти, губитка и туге, овековечује амбигвтет, својствен меланхолији, у динамици између стварности телесне смрти (logos похвале врлина умрлог у погребној персоналној елегији), љубавног бола као симболичке смрти (pathos афективног туговања у љубавној елегији) и наде и вере у (духовни) живот после смрти (ethos есхатолошке утехе у божанској елегији). Суочење са смрћу, као поетски захтев праксе љубавне елегије од Франческа Петрарке преко Торквата Таса до Батисте Гваринија, било је могуће помоћу креативних чинова тропирања елегије. У јединственом поетском преображају ренесансног елегијског дискурса о љубавном губитку, од бола (pathos) до задовољства (pothos), искристалисала су се три модела лирске ars moriendi – петраркистички модел tristitia amoris, тасовски модел militia amoris и гваринијевски модел volupta amoris. Ови модели су обликовани нарочитим стратегијама тропичног превазилажења смрти које се могу описати у смислу хомеопатизације помоћу метафоре, хероизације помоћу епске борбе и наративне дистанце и пасторализације и еротизације помоћу метонимије, ироније и синегдохе. У подручју световне музике, тај преображај је укључио усвајање, у основни, полифоно конституисан проседе и stile grave мадригала, опонентних карактеристика хомофоног проседеа и stile piacevole (канцонета, виланела) ili пак stile eroico (соло или хорска рецитација). Гваринијево теоријско разматрање етичкe сврхе новог, хибридног драматског жанра, трагикомедије, у прочишћењу (purgare) отровног аспекта меланхолије, mestizia (туга), баца ново светло на паралелну микстуру трагичког и комичког кôда на подручју световне музике, наиме, у новом, хибридном музичком жанру, канцонета-мадригалу позног XVI века. Оно је на крају ренесансне епохе реконтекстуализовало Фићинову препоруку алопатичне темперације малефикног сатурнијанског темеперамента помоћу пасторално-еротског и модалног ethosa „три небеске Грације” – хиполидијске Venus voluptas, рођене за задовољство и музику, лидијског Jovis laetus, рођеног за комички смех, и надасве дорског Apollo Phoebus, рођеног за музикотерапију.This article was written as a part of the project Identities of Serbian Music in the World Cultural Context (No. 177019) of the Faculty of Music in Belgrade, financed by the Ministry of Education, Science and Technological Development of the Republic of Serbia